tekst: Dnevni list Politika, 19.6.2010

 

 

INTERVJU: VACLAV BARTUŠKA, češki ambasador za pitanja energetske bezbednosti

Rusi igraju pametnu igru

Evropska unija će, radi postizanja bolje energetske bezbednosti, uskoro morati da počne razgovore sa Iranom i Nigerijom

Vaclav Bartuška, češki ambasador za pitanja energetske bezbednosti

Uprkos tome što su ujedinjene u Evropsku uniju, članice ovog saveza nikad nisu uspele da zajednički pregovaraju o snabdevanju i ceni gasa koji dolazi iz Rusije, već je Moskva sa svakom državom pojedinačno ugovarala cenu, zaobilazeći u velikom luku evropske institucije u Briselu i postižući različite cene gasa za različite članice EU.

Ambasador Vaclav Bartuška, koji je u vreme prošlogodišnje gasne krize bio vodeći čovek ispred Evropske unije za pregovore sa Vladimirom Putinom i liderima „Gasproma”, kaže da „Rusija igra veoma pametnu energetsku igru”, zbog čega ih on veoma poštuje.

„Oni znaju šta rade i imaju pametnu dugoročnu strategiju, koja nije uvek dobra za Evropu, ali zadovoljava njihove interese. Uvek je zadovoljstvo gledati kako profesionalci igraju”, kaže u razgovoru za „Politiku” češki ambasador za pitanja energetske bezbednosti Vaclav Bartuška, koji se ovom tematikom bavio ne samo u okviru češkog, već i za vreme švedskog i španskog predsedavanja EU.

Prema njegovim rečima, današnji zadatak Evrope je da jednako dobro kao Rusi pripremi sopstvenu strategiju kako bi se suočila sa dalekosežnim promenama koje se dešavaju u svetu – od toga da se devedeset odsto gasa i nafte nalazi u rukama nacionalnih država, kao što su Iran, Nigerija ili Venecuela, do toga da je pitanje energetske bezbednosti i stvar geopolitičkog nadmetanja u kome zapadni model funkcionisanja države za mnoge afričke, azijske ili latinoameričke lidere nije toliko privlačan u odnosu na kineski ili ruski model. Međutim, dodaje on, uprkos tome što mnogi ne vole Evropu, njoj je potrebno nešto što oni imaju, tako da je neophodno naći načina da se to i dobije.

Protivnik ste solidarnosti unutar Evropske unije ukoliko, kako kažete, nema odgovornosti. Zašto?

Prvo odgovornost, a onda solidarnost, jer svako mora prvo da uradi svoj domaći zadatak. Potpuno sam protiv toga što se često dešava u centralnoj i istočnoj Evropi kad predstavnici nekih zemalja dođu u Brisel i kažu kako im je, na primer, neophodan neki cevovod i odmah traže od Brisela da to plati. To je skroz pogrešno jer prvo morate da uradite svoj domaći zadatak. Na primer, nas Čehe shvataju veoma ozbiljno u EU kad je u pitanju energetika, jer smo uradili svoj domaći zadatak. Izgradili smo naftovod od Nemačke do Češke Republike devedesetih godina, a dopremamo i gas iz Norveške, tako da smo prošle godine bili u stanju čak i da viškove gasa izvezemo u Slovačku. Kad sve to uradite onda ste odgovorni, a ako niste onda se pozivate na solidarnost.

Koliko je Srbija uradila svoj domaći zadatak kad je u pitanju energetska bezbednost i raznovrsnost energetskih izvora?

Nemojte mene pitati, zapitajte sami sebe. Obožavam ovu oblast, jer ne možete sakriti cevovod ili neki energetski tunel već je sve očigledno. Energetska bezbednost je nešto što ima komercijalni smisao, a dobar primer za to je gas. Postoji gasovod koji ide od Rusije kroz Ukrajinu, Slovačku, Češku Republiku do Nemačke i logično je da najviše plaća onaj kupac koji je najdalje od izvora gasa. Interesantno je to da Nemačka plaća gas manje od Češke Republike, a Češka plaća manje od Slovačke. Razlog je jednostavan – Nemačkoj nije uopšte neophodan ruski gas jer imaju druge izvore, Češkoj je neophodan ali ima i druge izvore, dok Slovačka 100 odsto zavisi od ruskog gasa. Naravno, „Gasprom” veoma dobro radi svoj posao i oni tačno znaju za koliko i gde mogu da povećaju cenu jer znaju koliko ko zavisi od njihovog gasa. Oni su sjajni profesionalci.

Da li imate neku preporuku Srbiji?

Prvo, ne dajem savete, drugo, ne postoji jedinstveno rešenje, a treće, na svakoj zemlji je da se zapita šta joj je neophodno. Definitivno je da su Evropi neophodne sve vrste energije od nafte i gasa, preko nuklearne energije do obnovljive energije. Energija je, s jedne strane, ekonomska kategorija u kojoj je važan komercijalni efekat, a sa druge strane to je duboko politička stvar poput toga da nekad gradite neke stvari koje nemaju ekonomskog smisla, ali vam daju političku slobodu. Na primer, u Češkoj je bilo puno primedbi na gasovod koji nam doprema norveški gas sa akcentom na to da je to preskup gas, međutim, prošle godine u vreme gasne krize to je bio jedini gas koji je stizao u Češku i tada niko nije pominjao da je to preskupo.

EU mora da nađe nove izvore energije. Da li to znači da bi uskoro Iran mogao da postane novi partner Briselu kad je u pitanju snabdevanje energijom?

To je jedan od najkomplikovanijih izbora koji imamo pred nama – da li bi trebalo da se suočimo sa realnošću i da razgovaramo sa svim državama koje imaju gas i naftu. Surova istina je da je 90 odsto nafte i gasa u rukama nacionalnih država i mnoge od ovih zemalja nemaju razloga da vole Evropu, jer su to ili naše bivše kolonije ili ih je Evropa nekad zavrnula. Iskreno govoreći, smatram da je Iran zemlja sa kojom ćemo definitivno razgovarati jer je drugi na svetu po rezervama gasa i prvi po rezervama nafte. Osim Irana, tu je i Nigerija i Saudijska Arabija.

Čudno je to što u centralnoj i istočnoj Evropi postoji verovanje da je energetska bezbednost vezana isključivo za Rusiju, dok se Rusija posmatra kao pretnja. Ali, globalno gledano, Rusija je samo jedna od nekoliko zemalja koja ima rezerve gasa koje se skoro u potpunosti izvoze na Zapad. Imamo dobre odnose za Rusijom, ali moramo prvo da uradimo domaći zadatak kako ne bismo išli u Moskvu na kolenima.

Da li mislite da je Evropa možda malo zakasnila kad je u pitanju energetska saradnja sa Nigerijom i Iranom, budući da Kina sa njima uveliko sarađuje na tom polju jer se nije ograničavala ljudskim pravima i političkim kriterijumima?

To je veliki izazov pred nama jer nije lako postaviti pitanje da li ćemo razgovarati sa režimima koji su potpuno protiv ljudskih prava. Za mene je pitanje ljudskih prava veoma važno, ali sa druge strane u mojoj zemlji postoje mnogi ljudi koji žele da voze svoje automobile, da im domovi budu topli i nije ih briga koliko krvi ima u njihovoj nafti. Ali, u nafti uvek ima krvi i uvek je tu i bila. Samo je pitanje koliko su mediji o tome izveštavali. Interesantno je to što se sada dešava u SAD oko naftne mrlje. Zar mi stvarno mislimo da je to jedina velika nesreća na podvodnim naftnim platformama ili je zapravo bilo sličnih događaja i u drugim zemljama, ali nije bilo toliko zapadnih medija da izveštavaju o tome. Mnogo je prijatnije za medije da putuju u Luizijanu nego u, na primer, Nigeriju. Što se tiče toga da li smo zakasnili, smatram da nikad nije prekasno biti razborit. Osim toga, mislim da kao blok koji ima pola milijarde ljudi moramo biti čvršći i ujedinjeniji u zastupanju svojih interesa.

 

Nenad Radičević

[objavljeno: 19/06/2010]