http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Vrata-NATO-a-otvorena-za-Srbiju.lt.html

Vrata NATO-a otvorena za Srbiju

Džejms Apaturaj, portparol alijanse, u razgovoru za „Politiku” kaže da ova organizacija nijednu zemlju ne tera da joj se pridruži

Džejms Apaturaj (Foto NATO)

Od našeg specijalnog izveštača
Brisel, oktobra – NATO nikad ne traži nove članice. Nikad nismo zvali zemlje da nam se pridruže, neophodno je prvo da nam određena zemlja ukaže da želi da se učlani, ističe Džejms Apaturaj, portparol Severnoatlantske alijanse, razbijajući tezu prisutnu u srpskoj javnosti da članstvo Srbije u ovom savezu nije realno pitanje jer „nas niko nije ni zvao da se pridružimo NATO-u”. Štaviše, nekoliko različitih diplomatskih izvora u sedištu alijanse u Briselu potvrdilo je za „Politiku” da bi eventualna želja Srbije da se pridruži ovoj organizaciji bila prihvaćena sa velikim simpatijama.

Apaturaj u razgovoru za naš list objašnjava da kada određena zemlja iskaže želju da se pridruži alijansi, prema članu 10 Vašingtonskog ugovora, članice NATO-a imaju obavezu da to razmotre.

„Nema sumnje da ukoliko Srbija bude zainteresovana za članstvo i formalno nam ukaže na to da će njen zahtev biti razmotren kao bilo koje druge zemlje”, kaže Apaturaj i ponavlja da NATO neće nikoga pitati ili pokušati da ubedi neku zemlju da mu se pridruži, ali da politika „otvorenih vrata” važi i za Srbiju.

Na pitanje kako NATO gleda na održivost vojne neutralnosti Srbije, Apaturaj ističe da je isključivo na Srbiji da odredi svoju stratešku orijentaciju i da nema sumnje da niko neće terati Srbiju ni u kojem pravcu, barem niko iz NATO-a.

„Ipak, verujemo da je Srbija presudna zemlja za bezbednost na Balkanu. Rastuće partnerstvo Srbije i njenih suseda, kao i Srbije i NATO-a je, prema našem mišljenju, odlučujuće za stabilnost Balkana. Drugo, svi saveznici bi želeli da vide situaciju u kojoj će Srbija naći svoj dom u integracijama, a to znači EU i NATO. Što se tiče neutralnosti, to je na Srbiji da odluči, ali moram da napomenem da mi imamo veoma dobre odnose sa Švajcarskom, Austrijom, Švedskom. Neutralnost ne znači izolovanost”, kaže Apaturaj i dodaje da neke zemlje mogu da budu neutralne, kao što su Irska i Finska, a da ipak znatno doprinose bezbednosti i misijama NATO-a, kao što je misija u Avganistanu.

Na pitanje da ocene saradnju Srbije i NATO-a, pre svega kroz program Partnerstva za mir, više visokopozicioniranih diplomatskih izvora u ovoj organizaciji istaklo je da je „mnogo datih obećanja sa srpske strane, ali i mnogo propuštenih rokova”. Njima, kako kažu, nije jasno zašto je neophodno bezmalo tri godine za imenovanje ambasadora i otvaranje misije Srbije pri NATO-u.

„Nije uvek lako protumačiti šta se misli u Beogradu”, kaže jedan diplomatski izvor dobro upoznat sa situacijom na Balkanu, dodajući da u NATO-u žele da vide punu saradnju Srbije u Partnerstvu za mir, kao i konstruktivnu saradnju i jak politički dijalog o problemima u regionu.

Međutim, problem Kosova i Metohije je, kako „Politika” saznaje, bio uzrok da se sadašnje učešće Srbije u Partnerstvu za mir ocenjuje kao „tiho”. Od proglašenja nezavisnosti Kosova, potom priznavanja od članica NATO-a, kao i početka NATO-ove obuke Kosovskih snaga bezbednosti, iz Beograda su drastično usporeni svi koraci ka realizaciji projekata u okviru Partnerstva za mir, koje inače bezmalo u potpunosti finansira NATO. Osim toga, zvanični Beograd zabrinula je i odluka alijanse da od januara 2010. godine počne sa smanjenjem broja vojnika Kfora i to za početak sa 15.000 na 10.000 vojnika.

Portparol NATO-a kaže da je generalni sekretar Anders Fog Rasmusen svestan važnosti Kfora ne samo za kosovske Albance već i za kosovske Srbe, ali i za sigurnost u regionu. S druge strane, dodaje on, gledište svih članica je da na Kosovu i Metohiji primarni problem nije bezbednost.

„Naravno, postoji opasnost od nestabilnosti ali za rešavanje tog problema su sposobne civilne policijske snage. Kfor nije pozvan da interveniše od martovskog nasilja što je bilo davno. Osim toga, za svaki stepen smanjenja snaga biće neophodna politička odluka zasnovana na vojnoj proceni i naglašavam da ništa neće biti urađeno ukoliko to ne dozvole bezbednosni uslovi”, kaže Apaturaj i dodaje da nema potpunog povlačenja Kfora, jer će na kraju procesa smanjenja trupa ostati 2.200 vojnika za slučaj da je neophodna brza reakcija.

-----------------------------------------------------------

Milinković veoma poštovan u NATO-u

Profesor dr Branislav Milinković bi do kraja godine trebalo da bude zvanično proglašen za ambasadora Srbije pri NATO-u, kao i da tada bude otvorena zvanična srpska misija (i civilna i vojna) pri ovoj organizaciji.

Kako „Politika” saznaje iz više diplomatskih izvora u alijansi, Milinković je među ambasadorima članica i partnera NATO-a veoma poštovan, kako zbog svog velikog znanja u pitanjima bezbednosti tako i zbog izuzetnih diplomatskih sposobnosti u zagovaranju srpskih interesa.

On je, inače, još od 2004. godine u sedištu alijanse u Briselu prvo kao predstavnik državne zajednice Srbija i Crna Gora, a potom kao specijalni izaslanik Srbije.

Pre ovih funkcija, Milinković je bio ambasador SCG pri OEBS-u, kao i predstavnik u UN i drugim organizacijama, a kao profesor međunarodnog prava i međunarodnih odnosa specijalizovao se za pitanja bezbednosti i funkcionisanja međunarodnih organizacija.

Nenad Radičević

[objavljeno: 12/10/2009]  Sva prava zadržana, Politika News and Magazines ©2009

Evroatlantska konfuzija

Zvaničnici u NATO-u često zbunjeni porukama iz regiona, ali i oni imaju različite stavove o integracijama zemalja zapadnog Balkana

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Evroatlantska-konfuzija.lt.html

Od našeg specijalnog izveštača
Brisel, oktobra – Protivnici saradnje i eventualnog učlanjenja Srbije u NATO kao glavni argument za svoj stav najčešće navode činjenicu da je alijansa 1999. godine bombardovala Srbiju. Ovaj argument se sve češće čuje i iz vladajućih političkih elita u Beogradu, uz povremeno isticanje da je javno mnjenje protiv evroatlantskih integracija, kao i da je Srbija proglasila vojnu neutralnost.

Budući da ne postoji ozbiljna rasprava o ovoj temi, slučajno ili ne, zanemaruju se brojne činjenice, kao što je ona da je za stvarnu vojnu neutralnost neophodno da taj status države priznaju njeni susedi i velike sile. Zanemaruje se i da je 1999. i Crna Gora bombardovana, a danas ta sada samostalna država čini sve diplomatske napore da se pridruži klubu 28 saveznika. NATO je bombardovao i Srbe u Republici Srpskoj 1995. godine, a danas čelnici ovog entiteta u Bosni i Hercegovini se bez izuzetka zalažu za ulazak BiH u NATO. Štaviše, u tome imaju svu podršku istih onih političkih lidera iz Srbije, koji u matičnoj zemlji smatraju suprotno.

Osim toga, problem protivljenja javnosti evroatlantskim integracijama se pokazuje kao „rešiv”, ukoliko se dobro sagledaju iskustva Hrvatske i Bugarske na njihovom putu ka članstvu u NATO. Obe zemlje su beležile dvotrećinsko protivljenje javnog mnjenja ulasku u alijansu, da bi prilikom učlanjenja podrška bila veća od 60 odsto. Naravno, ključna je bila politička volja lidera i konsenzus većine političkih stranaka.

Visokopozicionirani diplomata u misiji Hrvatske pri NATO-u za „Politiku” objašnjava da su hrvatske vlasti znale da neće uspeti da imaju 60 ili 70 odsto podrške.

„Cilj nam je bio da imamo podršku od 55 odsto i da to bude stalna podrška evroatlantskim integracijama. I to smo uspeli posle temeljne javne debate u kojoj je bilo očigledno da je uzrok protivljenju bila zapravo nedovoljna obaveštenost o tome šta znači članstvo u NATO”, kaže ovaj diplomata i dodaje da su i u Hrvatskoj bile prisutne priče o tome „kako ćemo slati svoju decu da ratuju širom sveta” ili „kako ćemo morati za NATO da izgradimo bazu na Jadranu”.

Zdenek Borkovec, zamenik šefa misije Češke Republike pri NATO-u, objašnjava da je i u njegovoj zemlji bilo protivljenja javnosti, iako je politička elita bila složna po pitanju evroatlantskih integracija.

„Postojale su velike rasprave u Češkoj kada smo pri samom uspostavljanju Partnerstva za mir 1994. godine ušli u ovaj NATO program i pri tom rekli da želimo i da postanemo članica saveza”, kaže Borkovec i dodaje da je Češkoj Republici veoma pomoglo učlanjenje u NATO za proces približavanja članstvu u Evropskoj uniji.

Zamenik češkog ambasadora u NATO naglašava da su većina kriterijuma za ulazak u alijansu političke prirode, kao što su demokratija, tržišna ekonomija, ljudska prava, dobri odnosi sa susedima i civilna kontrola nad bezbednosnim službama. On ističe da je ispunjenje ovih uslova važno, budući da slične političke kriterijume za učlanjenje primenjuje i EU.

Međutim, i u samom NATO-u postoje različita mišljenja, kako o tome da li članstvo savezu ubrzava EU integracije, tako i o tome kako će se odvijati evroatlantske integracije zapadnog Balkana.

Prema mišljenju jednog visokorangiranog i iskusnog službenika u sedištu alijanse u Briselu, ukoliko zemlja u isto vreme krene i u NATO i EU integracije, to je ogroman pritisak za njenu administraciju, pre svega za ministarstva odbrane i spoljnih poslova. Ovaj izvor „Politike” ističe svoj stav da je pitanje bezbednosti na Balkanu isključivo vezano za ekonomske prilike, a ne različite istorijske, etničke i probleme oko granica.

Prema njegovom mišljenju, za Srbiju je bolje da se prvo učlani u EU pa u NATO, jer NATO nema kapacitet da joj značajnije ekonomski pomogne. Naš sagovornik ističe i da je, bez obzira na raspad Jugoslavije, Beograd i dalje tradicionalno centar moći u regionu, kao i da postoje mišljenja da će NATO primanjem Crne Gore i BiH izolovati Srbiju i gurnuti je u ruke Moskve, te da bi trebalo sačekati Srbiju da se predomisli pa onda ove tri zemlje u paketu primiti u savez.

Međutim, ambasador Lorens Leri Rosin, zamenik pomoćnika generalnog sekretara NATO-a zadužen za operacije, objašnjava da iz istorijskog iskustva alijansa prima nove članice u grupama, ali da ne postoji pravilo da se čeka neka zemlja na uštrb neke druge. Prema rečima ovog iskusnog američkog diplomate, ovakav scenario nije nešto o čemu se raspravlja u NATO-u.

Nenad Radičević

 

[objavljeno: 15/10/2009] Sva prava zadržana, Politika News and Magazines ©2009

 

 

---

08.10.2009

_{http://www.slobodnaevropa.org/content/article/1846809.html}

Srbija bi imala višestruku korist od NATO

Autor:  Ljudmila Cvetković

Otvaranjem Misije u Briselu, država bi pokazala da želi aktivnije da se ukjuči u program Partnerstva za mir.

“Republika Srbija” biće uskoro napisano na jednoj od kancelarija u zgradi NATO-a u Briselu. A kada u nju uđe ambasador sa svojim osobljem Srbija će prestati da bude jedina zemlja u Evropi koja nema svog ambasadora u ovom vojnom savezu. “U toku je ‘tiha procedura’, gde će u zemljama članicama biti sagledavan naš predlog i onda bismo do kraja godine mogli imati ambasadora u NATO savezu”, objašnjeno je iz Ministarstava odbrane.

Misija daje zemlji mogućnost efikasne prezentacije interesa u Partnerstvu za mir, objašnjava namJan Vlkovsky, drugi sekretar češke ambasade koja je kontaktna ambasada NATO-a za Srbiju. Predstavnici delegacija mogu da utiču na rezultate sastanaka unutar Partnerstva prezentacijom stavova svoje zemlje, dobijaju sve neophodne informacije na vreme, a učešćem na sastanicima Partnerstva mogu da utiču na politiku koja se sprovodi i u njihovim zemljama, kaže Vlkovsky.

Srbija je pristupila programu "Partnerstvo za mir" u decembru 2006, zajedno sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom. Punopravno učešće će omogućiti Vojsci Srbije da dobije nova iskustva, nova znanja, kaže vojni analitičarAleksandar Radić.
„Srbija da postane konzument Partnerstva za mir u punoj meri znači da će pre svega omogućiti svojoj vojsci nova iskustva, nova znanja, da dobije podršku od onih koji već imaju vrhunsku tehnologiju pa mogu preneti svoja saznanja. To je ono što dolazi na vojno stručnom planu“, kaže Radić, a o političkom aspektu objašnjava: „Da budem iskren efekat na političkom planu je već postignut onog trenutka kada je još pre tri godine stigao poziv Srbiji da se pridruži partnerstvu za mir. Na žalost u našoj vladi nije postojalo razumevanje da kada već imamo politički profit, da ćemo i da koristimo tu mogućnost koja nam je pružena.“

Unutar programa Partnerstva za mir Srbija ima još mnogo mogućnosti da se razvije saradnja sa NATO, objasnio je prethodno predsednik Srbije Boris Tadićna vojnoj vežbi na Pešteru.
“Srbija je zemlja čiji je parlament usvojio dokument o vojnoj neutralnosti i to je činjenica koju ćemo uvek imati na umu. Istovremeno ćemo imati jednu aktivnu bezbednosnu politiku, sagledavaćemo sve bezbednosne procese u regionu i u skladu sa tim procesima donositi odluke u budućnosti – odluke strateškog karaktera, čiji deo integracija je i Srbija”, objasnio je predsednik Srbije.

 
Interesi NATO, ugrožavaju interese Rusije

Iako Misiju pri NATO-u ima i Rusija, za političke stranke, kojima je najviši domet u saradnji sa NATO upravo Partnerstvo za mir, problem je što u mnogim potezima srpskih vlasti vide približavanje ovom vojnom savezu.

Tako iDragan Todorović, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke kaže:
“Naš predstavnik, u to sam apsolutno siguran, ne samo da se neće boriti za naše interese, on će se boriti za interese NATO-a, čime će direktno biti ugroženi interesi Rusije. Ono što je jedino opravdanje, to je činjenica da smo mi u Partnerstvu za mir”, kaže Todorović i dodaje:
“Ali, ovde je posebno pitanje ko će biti naš predstavnik. Ukoliko bi tamo bio čovek koji bi zastupao interese građana Srbije, koji bi bio patriota – ne bi bilo ništa sporno. Ali, s obzirom da će ga predložiti Boris Tadić, onda o tim motivima ne treba ni diskutovati. Čovek koji je prihvatio EULEX, a sada polako i otcepljenje Kosova i Metohije.”

Najava o otvaranju Misije u NATO-u stigla je upravo u vreme skupštinske rasprave o strategiji nacionalne bezbednosti, kada su opozicione građanske i partije manjina insistirale da je NATO neminovnost zemalja Zapadnog Balkana koje su na putu ka Evropskoj uniji, pa tako i Srbije. Dok su, sa druge strane, nacionalne stranke zamerale vladi što se u tom dokumentu nije odredila prema NATO-u, odnosno što nije naglašena vojna neutralnost Srbije.

Međutim, Danijel Šunter, direktor Evroatlantske inicijative kaže da je pitanje neutralnosti na jedan neozbiljan način plasirano u Srbiji. „Srbija je postala neutralna kroz Rezoluciju o Kosovu i Metohiji. Nijedna država u svetu ne može biti neutralna ukoliko to njoj nije priznato od strane međunarodne zajednice. Javnosti nije prezentovano koliko bi javnost Srbije koštala, kakve su posledice neutralnosti, šta bi to značilo za našu vojsku, za spoljnu politiku“, kaže Šunter i napominje: „Dakle, rezolucija o Kosovu i Metohiji u kojoj se spominje neutralnost je doneta u trenutku jednog besa i ljutnje, pre svega prema državama zapadne Evrope i Amerike i predstavlja neku vrstu inata vlade Vojislava Koštunice i od toga se nije dalje pomaklo.“

---

Sva prava zadržana. Radio Free Europe / Radio Liberty © 2009 RFE/RL,